Izazovi u svakodnevnoj praksi advokata krivičara

Redakcija časopisa Pravo u privredi i pravosuđu imala je čast da razgovara sa advokatom Ivanom Duzlevskim, na aktuelne teme u oblasti krivičnog postupka. Takođe, gospodin Duzlevski će, na Paragrafovom višednevnom savetovanju na Zlatiboru od 25. do 28. maja 2025. godine, održati predavanje na temu Poreski delikti.

Imajući u vidu da ste već duže vreme advokat krivičar, koji je po Vama najveći izazov sa kojim se advokati u oblasti krivice suočavaju?

Biti advokat krivičar samo po sebi je najveći izazov za svakog pravnika. Možda više nego u drugim pravnim oblastima, advokatura u krivici nije samo tumačenje propisa i advokatska veština, nego specifičan način života koji podrazumeva posebnu vezu advokata sa svojim slučajem i klijentom. Meni se čini da je evoluiranjem advokatskih poslova, jačanjem konkurencije i sveprisutnom tehnologijom u našim životima, klasični model advokata zamenjen prototipom non-stop advokat kome je advokatska služba način života.

Kako je to ipak teret koji nose mnoge moderne profesije, ne bih to izdvojio kao najveći izazov advokata krivičara. Zlatna imena srpske advokature ostavila su nam u amanet da biti istinski uspešan advokat u sebi podrazumeva da u svakoj prilici, odlučno i hrabro iskažete i branite svoje mišljenje i stav, podjednako u sudnici i van nje, sve u cilju zaštite pravičnosti, života, slobode i drugih osnovnih ljudskih vrednosti. Učiniti danas to na njihov tradicionalan (i dalje mislim jedino ispravan) način - svojim znanjem, vaspitanjem, poštovanjem, predanim radom i profesionalnim zalaganjem u svakom predmetu vidim upravo kao najveći lični i profesionalni izazov.

Tokom jednomesečne obustave rada advokata, od 3. februara do 5. marta, u beogradskim sudovima otkazano je više od 23.000 suđenja. Iako obustava rada advokata, kako su istakli sudski portparoli, nije jedini razlog otkazivanja ročišta i glavnih pretresa, jer uvek postoje i drugi razlozi, evidentno je da se tih mesec dana može nazvati vremenom odloženih suđenja. Kako ovakve obustave rada advokata utiču na same advokate i njihov odnos sa klijentima?

Obustava rada svakog subjekta čija delatnost podrazumeva pružanje usluga, pa tako i advokata, utiče više ili manje negativno na odnos sa njegovim klijentima koji opravdano očekuju kontinuitet i pouzdanost. Osim toga, prekid pružanja pravne pomoći, osim odlaganja suđenja, nosi sa sobom specifičnu bojazan po klijenta u pritvorskim predmetima ili po planiranu realizaciju advokatske strategije u nekom postupku. Na kraju krajeva to najviše pogađa interes same advokatske kancelarije i advokata koji ostaju bez prihoda i mogućeg poverenja klijenata.

Prošlost nas uči, međutim, da je ponekad nužno sagledati širu sliku i društveni interes staviti iznad esnafskog ili ličnog interesa. Ako to podrazumeva solidarnost u borbi za zaštitu vladavine prava, poštovanje Ustava i jednakost građana pred zakonom, ne bi trebalo imati nedoumicu. Ne ulazeći u izbor njenog modela, već samo ceneći njene plemenite motive, u toj i takvoj borbi advokati moraju biti lučonoše, jer su navedeni ciljevi i njihova vanvremenska sveta dužnost, uklesani u rečima advokatske zakletve koju svaki advokat izgovara pri svom profesionalnom rođenju.

U toku prošle godine se krenulo sa radom na dosta obimnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika. AKS je istakla da su najviše nesuglasica izazvale odredbe o nezakonitim dokazima iz člana 16. stav 1, kao i mogućnost potpuno otvorene intervencije suda u dokazni postupak uz uvođenje načela materijalne istine u glavnom pretresu. S druge strane čuju se i kritike stručne javnosti da pooštravanje kaznene politike ne dovodi do smanjenja stope kriminaliteta. Prvobitno je javna rasprava trebalo da bude okončana krajem prošle godine ali je pod pritiskom javnosti odlučeno da će radna grupa nastaviti da radi do juna ove godine. Kakvo je Vaše profesionalno mišljenje, kao dugogodišnjeg javnog tužioca i advokata krivičara o predloženim izmenama?

Na prvom mestu još jednom želim da ukažem da je u postupku izmene zakona bio sporan sâm postupak izmene. Obim predloženih izmena i dopuna u dva, po prava i slobode građana najosetljivija pravna propisa, uz predloženu javnu raspravu od svega mesec dana (dakle, raspravu bez rasprave) nije bio put u pravom smeru. Kada su pogledi i interesi pravosudnih aktera i stručne javnosti po tako važnim pitanjima bili suprotstavljeni ili makar neusaglašeni, brza rešenja nikada nisu prava rešenja.

U pogledu novopredloženih, ponovo nedopustivo obimnih „zahvata” u naše krivično procesno i materijalno pravo, nije moguće na koncizan način dati adekvatan odgovor. Čini se da ni temelji nove gradnje nisu postavljeni kako je trebalo, a sada se još zida krivo.

Izmene i dopune ZKP-a, upravo u segmentu zakonitosti dokaza i ocene dokaza na koji ukazuje vaše pitanje, i pored određenih pozitivnih normativnih rešenja, u preovlađujućoj meri nisu prihvatljive. Sa aspekta poštovanja prava odbrane na fer i pravičan krivični postupak, a što je valjda polazna tačka svake zakonodavne reforme, tekst izmena i dopuna deluje zabrinjavajuće, previše ga izlažući sudskoj samovolji i arbitrernosti. Kada se uđe u pogrešan voz, svaka sledeća stanica je pogrešna.

Izmene KZ-a takođe su rizično obimne i mogle bi se podeliti na izmene: opšteg dela zakona, posebnog dela zakona i pooštravanje kaznene politike. Iz prve grupe pravila izdvaja se kod pojedinih teških (ne i najtežih!) krivičnih dela negativan spoj pravila o doživotnom zatvoru bez prava na uslovni otpust, što bez obzira na prirodu takvih dela nije poželjan pravni standard u modernim legislativama, a što je suprotno brojnim međunarodnim konvencijama od kojih je većinu ratifikovala i država Srbija. Pojedine nove inkriminacije ili pojedini zakonski termini (npr. finansijski interesi EU) nedovoljno su jasno definisani i konkretni, time i direktno suprotni osnovnom principu krivičnog prava nulla poena sine lege certa. S druge strane, izostavljanje nekih postojećih inkriminacija (iznuđivanje iskaza) naišlo je takođe na širu osudu stručne javnosti.

Na posletku, iracionalnim povećanjem propisanih kazni kod pojedinih krivičnih dela (tzv. penalni populizam) ne ostvaruju se dve primarne komponente svrhe propisivanja i izricanja kazni iz člana 42. KZ - sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela (specijalna prevencija) i uticanje na druge da ne čine krivična dela (generalna prevencija).

Deo stručne javnosti i aktivistkinje za prava žena, već duže vremena traže uvođenje femicida kao zasebnog krivičnog dela, međutim neki tužioci i advokati odbacuju ovaj predlog uz obrazloženje da zakon ne poznaje pol, a takav predlog odbacuju i da je zakonodavac predvideo prostor kojim bi svako delo bilo i adekvatno kažnjeno. Da li se slažete sa iznetim tvrdnjama i kakva su Vaša dosadašnja iskustva u praksi sa ovim potencijalnim krivičnim delom?

Moj odgovor je da je pravo dužno da sledi život. To osobito važi za krivično pravo i ekstremne slučajeve lišenja života drugoga, naročito ako je žrtva fizički slabija, ekonomski ili na drugi način podređena izvršiocu krivičnog dela. Iako naše krivično zakonodavstvo još ne priznaje posebnost ubistva i rodnog nasilja prema osobama ženskog pola (tzv. femicid ili feminicid), poražavajuća stvarnost širom sveta otkriva se u statistici - broj ubistava žena samo zato što su žene višestruko premašuje broj ubistava muškaraca zato što su muškarci. U takvim okolnostima čini mi se licemernim braniti stav da su svi ljudi jednaki pred zakonom i da sudije primenom opštih pravila o odmeravanju kazne mogu i činjenicu da je zločin učinjen iz mržnje prema ženi tretirati kao otežavajuću okolnost, jer nikakvih garancija nema da će to tako i biti.

Koliko sam zagovornik preispitivanja preventivnih („hitnih”) mera radi sprečavanja porodičnog nasilja (pod okriljem preventivne zaštite prava žene kao žrtve, u sudskoj praksi prečesto se podvlači opasno diskreciono, često i prekomerno zadiranje policije, javnog tužilaštva i ustanova socijalne zaštite u bračna, porodična i imovinska prava naših građana; neretko kao posledica zloupotrebe prava „žrtve” ili prebacivanja odgovornosti nadležnih jedni na druge - po principu možda još ništa nije uradio, ali šta ako ubije nekog? - bez stvarne kontrole i mere ljudi se na mesec dana udaljavaju od svog doma i svoje dece), toliko smatram da bi država morala imati nultu toleranciju prema svakom dokazanom nasilju muškarca prema ženi, uz ogradu iz prethodnog odgovora da propisivanje najstrožih kazni nije garancija za suzbijanje krivičnih dela.

U tom svetlu, poput država koje su feminicid zakonski prepoznale, predlog za dopunu našeg krivičnog zakona valjalo bi razmatrati u dva smera. Prvo bi bilo poželjno intervenisati u opštem delu zakona i definisati značenje pojma rodno zasnovano nasilje prema ženama i predvideti ga kao obligatornu otežavajuću okolnost kod izricanja krivične sankcije. Potom u okviru grupe krivičnih dela protiv života i tela, feminicid je poželjno propisati ili kao novo zasebno krivično delo ili čini mi se još poželjnije, ovom kvalifikovanom okolnošću dopuniti zakonski opis krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. KZ. Do tada ubistvo žene jer je žena kvalifikuje se kao teško ubistvo sa zaprećenom kaznom doživotnog zatvora samo ako je ona bila bremenita ili dete do navršene sedme godine života.

Pojavom društvenih mreža i napretkom tehnologija javljaju se i prepoznaju novi oblici nasilja. Da li će digitalno nasilje postati krivično delo i kod nas?

Svedoci smo da se svakodnevno na društvenim mrežama i internet platformama iz različitih pobuda šire mržnja, strah i lažne vesti, sve do ozbiljnih shema organizovanih prevara, ucena i iznuda. Više nego ikada ugroženo je čovekovo pravo na privatnost, pravo na zaštitu od svakog nasilja i diskriminacije. U sajber prostoru su posebno ugrožene žene i devojke u smislu seksualnog nasilja, digitalnog proganjanja i sličnih pojavnih oblika.

Naše krivično zakonodavstvo za sada ne poznaje digitalno nasilje kao zasebno krivično delo, niti ga čak bliže definiše. U širem smislu značenja radnje digitalnog nasilja mogle bi se podvesti pod neka druga krivična dela kojima se štite slobode i prava građana (prinuda, ugrožavanje sigurnosti, proganjanje), njihova imovina (ucena ili iznuda). U praksi se možda digitalno nasilje najčešće dovodi u vezu sa visokotehnološkim kriminalom i krivičnim delom neovlašćeno korišćenje računara i računarskih mreža. Kako se pod ovom inkriminacijom ne mogu podvesti protivpravni akti koji nisu učinjeni u nameri pribavljanja imovinske koristi i drugi podjednako opasni digitalni oblici komunikacije osim računara, očekujem izvesne izmene krivičnog zakonodavstva u tom pravcu.

Iz Ministarstva pravde je u toku prošle godine navedeno da se aktivno radi na stvaranju uslova za potpunu elektronsku komunikaciju advokata sa sudovima, a da je povećanje pravne sigurnosti i efikasniji i kvalitetniji rad pravosuđa interes svih građana Srbije. Kakve su trenutno mogućnosti elektronske komunikacije advokata i njihovih klijenata sa sudovima i drugim organima?

Digitalizacija pravosuđa je svetski trend i logičan iskorak našeg društva ka modernom i efikasnom pravosuđu. U tom smislu trebalo bi podržati inicijativu države za nastavak procesa prelaska na platformu e-pravosuđa. Benefiti su svakako višestruki: progresivno povećanje efikasnosti pravosuđa u celini, veća ekonomičnost postupka i ušteda državnog budžeta, lakši i brži pristup sudskim spisima, time i brža komunikacija između i sa pravosudnim organima, posledično i viši stepen pružanja advokatskih usluga. Na ovom mestu ukazujem na verujem jedinstven stav advokata-krivičara o posebnom značaju digitalnog snimanja toka istražnih radnji i glavnog pretresa, kao bitne garancije za poštovanje elementarnih prava okrivljenih lica.

I pored brojnih prednosti uvek je neophodno imati meru opreza. EU standardi u oblasti digitalizacije pravosuđa apostrofiraju zaštitu podataka o ličnosti, garanciju bezbednosti komunikacionog kanala sa pravosuđem i zaštitu načela neposrednosti i prava okrivljenog da neposredno prati suđenje i fizički bude prisutan na svom saslušanju pred sudom i javnim tužiocem.

Kada sve to prenesemo na teren naše realnosti konstatujemo da je stvaranje sudova i javnih tužilaštava za dostavu elektronskih podnesaka advokata i građana preko njihovih zvaničnih mejl adresa u najvećem broju slučajeva zaživelo u praksi. Izuzev dobre prakse specijalnih odeljenja Višeg suda u Beogradu, čini se da smo poprilično daleko od tehnoloških naprednijih uslova suđenja (snimanja toka postupka i izrade transkripta) i izrade elektronskih spisa predmeta.

Međunarodna unija advokata je donela Smernice za upotrebu sistema veštačke inteligencije od strane advokata, a koje je Upravni odbor AKS usvojio, koji se odnose na sve advokate koji koriste veštačku inteligenciju u bavljenju advokaturom, nezavisno od zemlje. Koliko advokati u Srbiji generalno koriste veštačku inteligenciju u bavljenju advokaturom i koliko je on pouzdan alat za rešavanje pravnih problema građana?

Donošenje i usvajanje Smernica MUA predstavlja priznanje realnosti sve veće upotrebe softvera i mašina koje samostalno uče i razvijaju se nalik na ljudsko iskustvo i znanje i u advokaturi širom sveta. Kao i u svakoj profesiji, tako i u našoj advokatskoj, poželjan je svaki tehnološki napredak koji poboljšava kvalitet i efikasnost rada.

O primeni AI u advokaturi moguće je govoriti samo uslovno. Prvi uslov je da bi advokat takve alate primenjivao samo po potrebi, povremeno i isključivo kao pomoćno sredstvo koje ne služi da umesto njega reši neki pravni problem, nego da mu na tom putu uštedi vreme i energiju. Potom, svaki advokat bi u skladu sa etičkim kodeksom morao voditi računa o zaštiti podataka o ličnosti svog klijenta i čuvanju advokatske tajne, što je posebno u krivici gde pojedine podatke ne želite da zapišete ni u svoj rokovnik, osetljivo pitanje.

Ako se vremenom ispunjenje ovih uslova učini sasvim mogućim, ni tada se ne može zamisliti advokatura kao profesija koju ne obavljaju ljudi nego mašine. Sudska praksa nas uči da je život toliko nepredvidiv i maštovit da nijedan sudski predmet nije u potpunosti isti drugom, pa tako ni njegovo rešenje. Uostalom, lepota pravne nauke je u kreativnosti njene primene i stvaranja. Uz sve ljudske greške i nesavršenosti i uz najmaštovitije kompjutere, vizija budućnosti u kojoj bi veštačka inteligencija zamenila advokatsku, a pravo se svelo na mašinsku obradu primene normi i paragrafa nalik principu rada kafe aparata - „ubaciš žeton i dobiješ presudu” deluje zastrašujuće.

Za kraj, da li možete da date neki savet mladim pravnicima i advokatima koji su na početku svoje karijere?

Da, specijalizacija. Da bih pojasnio, najpre moram da se vratim na sâm početak razgovora. Ja sam advokat krivičar sa preko dvadeset godina staža u struci, specijalizovan za zastupanja u predmetima privrednog i poreskog kriminala. S tim u vezi, savet mlađim kolegama je da već na početku svoje karijere načine dva izbora, jedan sasvim emotivan i drugi više racionalan.

Prvi izbor je svakako izbor jedne ili dve oblasti prava kojom u osnovi profesionalno žele da se bave. Samo ono u čemu se uživa dok se radi vodi ka uspehu (uz sve neizbežne teške trenutke koje svaki posao sa sobom nosi). Ne samo da je tako lepše i zanimljivije, nego je to prvi preduslov da se sutra ostvarite u onome čime se bavite.

I pored pravog izbora profesije nema garancija da će se u tom poslu uspeti i trajati. Moje iskustvo govori da je neophodna i dodatna, uža specijalizacija u okviru pravne oblasti kojom se bavite, te da koncentracijom svojih resursa, kontinuiranim obukama i radom na sebi nadograđujete stečena teorijska znanja i usavršavate praktične veštine.