Aktuelne teme i problem u postupku izvršenja

Redakcija časopisa Pravo u privredi i pravosuđu imala je čast da razgovara sa sudijom Drugog osnovnog suda, Ivanom Mijačić, na aktuelne teme u oblasti izvršnog postupka. Takođe, sudija Mijačić će u organizaciji kompanije Paragraf, održati 25.3. vebinar na temu otklanjanja neporavilnosti u sprovođenju izvršenja.

Postupci izvršenja su u našem pravu regulisani Zakonom o izvršenju i obezbeđenju koji se primenjuje od 2016. godine a njegova poslednja verzija od 2020. godine. Kao sudija koja već 16 godina postupa u postupcima izvršenja možete li nam reći kakva su Vaša iskustva sa važećim zakonom i da li je njime postupak unapređen u odnosu na prethodno važeće zakone koji su regulisali ovu oblast?

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se primenjuje počev od 1.1.2020. godine su izmenjene pojedine odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2016. godine. Smatram da važeći zakon otklanja određene probleme koje su prethodni zakoni izazivali u praksi i preciznije reguliše niz pitanja u vezi kojih su postojale nejasnoće u primeni.

Primera radi, ono što bi moglo da se izdvoji a što jeste unapredilo postupak sprovođenja jeste najpre dodatno rasterećenje sudova u smislu da je ustanovljena nadležnost javnih izvršitelja za izvršenje po službenoj dužnosti i izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari, a takođe i nadležnost da u određenim situacijama odlučuju o predlogu za izvršenje; dalje, uspostavljena je veća kontrola rada sudova i javnih izvršitelja kroz nove odredbe kojima se uređuju pravni lekovi a koje su donele i jasniju i jednostavniju regulaciju postupka odlučivanja po prigovoru i žalbi; zatim olakšavanje položaja izvršnom poveriocu preko mogućnosti da se u predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave navodi da se predlaže izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika; a takođe i dodatna zaštita izvršnog dužnika u situaciji kada se protiv istog izvršnog dužnika podnosi više predloga za izvršenje radi namirenja potraživanja, a koja su se mogla namiriti u jednom izvršnom postupku. Takođe naglašena je obaveza javnih izvršitelja da vode računa o primeni načela srazmere između potraživanja i predloženog predmeta i sredstva izvršenja, a takođe tu je i ustanovljena zabrana izvršenja na jedinoj nepokretnosti u vlasništvu izvršnog dužnika fizičkog lica radi namirenja komunalnih i srodnih potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 5.000 evra. Smatram da je dobro što je smanjen deo plate ili penzije koji može biti predmet prinudnog izvršenja, i konačno tu je i uvođenje u naš pravosudni sistem. Ove i još niz odredbi kojima su konkretnije regulisane određene pravne situacije, po mom mišljenju, dovode do toga da je sâm izvršni postupak efikasniji, stranke i učesnici u postupku su mnogo sigurniji u tome koja su njihova zakonska prava i obaveze, a takođe navedene zakonske izmene doprinose i ujednačavanju sudske i prakse javnih izvršitelja.

Glavna novina uvedena trenutno važećim ZIO je institut javnog izvršitelja čime se prešlo sa sudskog izvršenja na sprovođenje izvršenja od strane javnog izvršitelja. O javnim izvršiteljima mnogi građani nemaju pozitivno mišljenje i doživljavaju ih kao nekoga ko naplaćujući dugovanja izbacuje ljude na ulicu, pleni pokretnu imovinu ili skida deo od plate ili penzije. Kakvo je Vaše iskustvo u praksi o radu javnih izvršitelja i da li, kako to oni kažu, samo rade po propisima i u skladu sa javnim ovlašćenjima koje im je poverila država ili ima i zloupotreba prava?

Tačno je da novi sistem izvršenja u početku nije bio potpuno prihvaćen u našoj naučnoj, stručnoj i široj javnosti. Povećanje broja izvršenja na stanovima i kućama dužnika, kao i njihova prinudna iseljenja, te plenidba plata i penzija, sigurno nisu izazvali pozitivan utisak u javnosti. S druge strane, poverioci izražavaju nezadovoljstvo zbog značajnog poskupljenja izvršnog postupka, što, naročito u vreme trenutne ekonomske krize, ozbiljno pogađa sve građane, pa i same poverioce. Oni su prinuđeni da unapred obezbede sredstva za sprovođenje izvršnih radnji, i to s neizvesnim ishodom i mogućnošću da ne povrate uloženo.

Međutim, važno je naglasiti da praksa pokazuje da je uvođenje izvršitelja kao nove regulisane pravne profesije, koje je započelo Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, a potom se nastavilo kroz ZIO iz 2015. godine sa izmenama iz 2020. godine, znatno doprinelo efikasnosti i ubrzanju izvršnog postupka. Ova profesija, prisutna u većini evropskih zemalja, svakako je uticala na promenu stava prema izvršnim postupcima. Posebno je važno napomenuti da je ovo bila nužnost reforme izvršnog postupka u Srbiji, kao odgovor na primenu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na efikasno izvršenje sudskih odluka, što je sastavni deo prava na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku. U vreme kada su javni izvršitelji zakonski postavljeni kao nezavisni organi koji funkcionišu kao deo pravnog sistema, obezbeđujući sprovođenje pravosnažnih presuda, država, nažalost, nije imala adekvatno učešće svih svojih institucija u sprovođenju izvršnih postupaka. Zbog toga je javnost smatrala da je potrebno pružiti šansu naplati dugova putem javnih izvršitelja, ali u okviru sveobuhvatnih izmena novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Međutim, pitanje da li je način uvođenja javnih izvršitelja u pravni sistem bio takav da su prava stranaka i drugih učesnika u dovoljnoj meri zaštićena može se razmatrati u kontekstu kvaliteta zakonskih rešenja. Zakon o izvršenju i obezbeđenju menjan je dva puta od 2011. godine - prvo donošenjem novog ZIO-a 2015. godine, a potom velikim brojem izmena i dopuna 2020. godine. Ove izmene pokazuju da sâm Zakon nije od početka predvideo sve situacije koje mogu nastati, što je rezultiralo potrebom za promenama koje nisu uvek bile povoljne ni za rad samih javnih izvršitelja. Naime, česte promene zakona dovode do nedostatka jedinstvene prakse, kako među samim javnim izvršiteljima, tako i u sudskoj praksi.

S obzirom na to da su poslednje izmene ZIO-a dovele do povećanja nadležnosti i ovlašćenja javnih izvršitelja u postupku izvršenja, smatram da je dobro što je sud zadržao značajnu ulogu u očuvanju integriteta i pravičnosti izvršnog postupka, putem adekvatnog mehanizma kontrole izvršenja. Jedan od načina zaštite prava poverioca i dužnika jeste postojanje zahteva za otklanjanje nepravilnosti, koji se podnosi sudu ili javnom izvršitelju, zavisno od toga ko sprovodi izvršenje. Javni izvršitelj je dužan da odluči o tom zahtevu u roku od osam dana. Dosadašnja praksa pokazuje da se ovaj zahtev prilično često koristi, ali da se gotovo nikada ne poštuje propisani rok za odlučivanje. Smatram da bi veća kontrola poštovanja ovog roka doprinela boljoj kontroli rada javnih izvršitelja, što bi, ujedno, smanjilo mogućnost zloupotreba u praksi.

Dakle, s obzirom na to da su zakonom i drugim pravnim aktima od početka uvođenja javnih izvršitelja predviđene odgovornosti, uključujući odgovornost za štetu, disciplinsku i krivičnu odgovornost, kao i niz drugih pravila u oblasti etike i discipline, sigurna sam da svest javnosti, građana i samih izvršitelja da mogu odgovarati za eventualne greške utiče na smanjenje mogućih zloupotreba u praksi.

Često se dešava da dužnici nisu ni svesni postojanja duga niti da je protiv njih pokrenut postupak izvršenja i da to saznaju tek kad izvršenje počne da se sprovodi kada je već kasno za podnošenje pravnih lekova. Kako ti građani mogu da se zaštite u takvim situacijama?

U situacijama kada dužnici nisu svesni postojanja duga niti da je protiv njih pokrenut izvršni postupak, a saznaju o tome tek kada postupak već počne, postoji nekoliko pravnih mehanizama putem kojih se mogu zaštititi. Na prvom mestu, ukoliko izvršni dužnici nisu blagovremeno izjavili pravni lek, mogu podneti zahtev za povraćaj u pređašnje stanje ili zahtevati ukidanje klauzule pravosnažnosti rešenja o izvršenju. Iako Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa da dostava fizičkom licu treba da se vrši na adresi prebivališta koja je upisana u evidenciji ličnih karata, i ukoliko dostava nije uspela, izvršitelj je dužan da ostavi obaveštenje u poštanskom sandučetu dužnika ili na drugom mestu na adresi dužnika, jedan deo stručne javnosti smatra da termin „na drugom mestu” nije dovoljno precizan i da može dovesti do zloupotreba javnih izvršitelja, koji bi mogli namerno ignorisati pravilnu dostavu rešenja o izvršenju kako bi ubrzali postupak i ishodili pravnosnažnost rešenja bez znanja dužnika. Ne ulazeći u to da li je zakonsko rešenje dovoljno precizno, iz svog sudijskog iskustva mogu reći da praksa pokazuje da najveći broj dužnika koji nisu bili obavešteni o pokretanju izvršnog postupka su ili lica koja nisu živela na adresi upisanoj u ličnoj karti, a nisu prijavila promenu prebivališta ili boravišta, ili su to lica koja se nisu pobrinula da njihov poštanski sandučić bude dostupan za prijem pošte, bilo na način što ga nisu imali ispred svojih kuća, bilo tako što su ime dužnika uklonili sa sandučića, spiska stanara zgrade, vrata stana ili kuće. Ove situacije, nažalost, dovode do neželjenih pravnih posledica koje su se mogle izbeći pravilnim postupkom sa strane dužnika.

Dosta građana Srbije žive kao podstanari na jednoj adresi a prijavljeni su na drugoj. Šta se dešava u situacijama kada se protiv njih odredi izvršenje na nepokretnosti a koja nije njihovo vlasništvo i kako da se vlasnici tih nepokretnosti zaštite?

Situacija koja je opisana u pitanju može delovati malo verovatno, jer bi odluka kojom se kao predmet izvršenja određuje nepokretnost a koja nije u svojini izvršnog dužnika, već je on samo podstanar, bila zaista uspešno osporena pravnim lekom. Međutim, ono što se često dešava u praksi jeste da se kao predmet izvršenja odrede pokretne stvari koje nisu u vlasništvu izvršnog dužnika, već su u vlasništvu lica koje je vlasnik stana, u kojem je izvršni dužnik, tzv. podstanar. Ovo se dešava zato što član 221. Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđa da se popisuju, procenjuju i plene ne samo stvari koje su u svojini izvršnog dužnika, već i stvari koje se nalaze u njegovoj „državini”, odnosno koje se nalaze u posedu izvršnog dužnika. To znači da, ako javni izvršitelj zatekne izvršnog dužnika u stanu treće osobe u kojem je podstanar, on će popisati i zapleniti sve pokretne stvari koje se nalaze u tom stanu, bez obzira na to što one nisu u vlasništvu izvršnog dužnika. Jedino pravo zakupodavca, kao trećeg lica, jeste da podnese tzv. prigovor trećeg lica, u kojem mora dokazati da su popisane stvari njegove, a ne izvršnog dužnika. Prigovor trećeg lica može biti prihvaćen u slučaju da zakupodavac dokaže da su stvari u pitanju zaista njegovo vlasništvo. Najčešći dokaz za to su računi koji potvrđuju kupovinu stvari. Iako nije uobičajeno da se računi čuvaju dugo vremena, javni izvršitelji su razvili praksu da kao dokaz prihvataju i overenu izjavu dva ili više svedoka koji mogu potvrditi da su određene stvari u vlasništvu trećeg lica. Preporučujem da prilikom izdavanja stana u zakup, zakupodavac zaključi ugovor o zakupu u kojem će biti precizno navedene pokretne stvari koje je izvršni dužnik uneo prilikom useljenja, kao podstanar. Ovaj ugovor može kasnije poslužiti kao dokaz da su stvari u stanu vlasništvo zakupodavca, a ne izvršnog dužnika. Za vlasnike nepokretnosti koji se nalaze u ovoj situaciji, važno je da blagovremeno reaguju, obaveste javnog izvršitelja i, ukoliko je potrebno, podnesu prigovor trećeg lica ili pokrenu postupak za zaštitu svojih prava na imovini. Na ovaj način može se sprečiti nezakonito izvršenje na imovini koja nije u vlasništvu podstanara.

Od septembra 2020. kao jedini način prodaje u izvršnom postupku uvedena je prodaja preko aplikacije „E-aukcija”, a početkom prošle godine je trebalo da bude omogućeno elektronsko vođenje postupka izvršenja i obezbeđenja za pravna lica, u privrednim sudovima i pred javnim izvršiteljem putem aplikacije eSud. Da li je ova digitalizacija postupka dovela do povećanja kvaliteta postupka i broja okončanih predmeta?

Digitalizacija izvršnog postupka, kroz uvođenje aplikacije „Eaukcija” i planiranu primenu aplikacije eSUD, svakako ima potencijal za unapređenje efikasnosti izvršenja. Uvođenjem obavezne elektronske prodaje putem „E-aukcije” od septembra 2020. godine, uspostavljen je novi način prodaje imovine, koji je omogućio širi pristup tržištu i pojednostavio postupak za sve strane uključene u izvršenje. Nakon digitalizacije, izvršni postupak u delu prodaje nepokretnosti postao je brži i jeftiniji. Kroz „E-aukciju”, prodaja imovine je postala dostupnija širem krugu potencijalnih kupaca, čime je smanjena mogućnost manipulacija. Sama prodaja je postala transparentnija jer su svi podaci o prodaji i učesnicima javno dostupni na internetu, što je omogućilo bolje praćenje toka postupka. U sudskoj praksi, ovo je dovelo do značajnog smanjenja broja zahteva za otklanjanje nepravilnosti u vezi sa samim tokom postupka javne prodaje nepokretnosti, čime je smanjen i broj predmeta koji se odnose na sudsku kontrolu rada javnih izvršitelja u ovom segmentu. Uvođenjem aplikacije eSUD, putem koje bi se elektronski vodili postupci izvršenja i obezbeđenja za pravna lica, privredni subjekti bi imali mogućnost da lakše prate i učestvuju u postupcima putem elektronskih kanala, što bi moglo dodatno ubrzati izvršenje u privrednim predmetima, a samim tim i rešavanje budućih privrednih sporova. Međutim, trenutno je ova aplikacija dostupna samo za pokretanje upravnih sporova, dok se očekuje da će uskoro biti omogućeno njeno korišćenje i za pokretanje drugih vrsta sporova pred sudovima. Kao što je to bio slučaj prilikom uvođenja aplikacije „E-aukcija”, i za implementaciju aplikacije eSUD biće potrebno vreme kako bi se svi učesnici u postupku adekvatno obučili i kako bi se obezbedili tehnički uslovi za njenu primenu. Iz svog iskustva mogu reći da digitalizacija uvek doprinosi unapređenju efikasnosti sudskih postupaka, ali njen puni potencijal može se ostvariti tek kada svi segmenti sistema postanu potpuno funkcionalni, a odgovarajuća podrška bude obezbeđena za sve učesnike. Samo tada možemo očekivati veći broj završenih sudskih predmeta, uz očuvanje kvaliteta postupka.

Za kraj, da li možete da date neki savet mladim pravnicima koji su na početku svoje sudijske karijere?

Naravno, moj savet mladim pravnicima koji su na početku svoje sudijske karijere bio bi da se fokusiraju na stalno usavršavanje i učenje. Pravna profesija, posebno sudijska, zahteva posvećenost, strpljenje i konstantno nadograđivanje znanja. Svaka presuda i odluka koju donosite ima ozbiljan uticaj na živote ljudi, i zato je važno da uvek težite nepristrasnosti i dubokom razumevanju prava.

Takođe, dobar sudija mora biti i dobar komunikator - kako sa strankama, tako i sa kolegama i svim učesnicima postupka. Zato je potrebno raditi i na razvijanju svojih komunikacijskih veština i sposobnosti da jasno i sažeto objašnjavate odluke. Iako se sudijska profesija danas često čini teškom i iscrpljujućom, posebno u početku, važno je da se ne obeshrabrite. Uživajte u procesu sticanja dragocenog iskustva i budite strpljivi - vremenom ćete postati sigurniji i stručniji u svom radu. Na kraju, dodala bih nešto što je meni bilo najvažnije tokom moje sudijske karijere: pravda nije samo u primeni zakona, već i u vašoj sposobnosti da saosećate sa ljudima koji dolaze pred vas, da ih razumete i da donosite odluke koje su pravične i utemeljene na činjenicama.