Postupanje i praksa sudova u porodičnim i naslednim odnosima

Redakcija časopisa "Pravo privredi i pravosuđu" razgovarala je sa Suzanom Radaković, sudijom Višeg suda u Zrenjaninu, u penziji, na temu njenog dugogodišnjeg iskustva sudije u porodičnim i naslednim sporovima.

Kako biste opisali svoj profesionalni put u pravosuđu i šta je presudno uticalo na Vaše opredeljenje za porodične i nasledne sporove?

Nakon završenih studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, s obzirom na uspeh i dostignuća tokom istih, sebe sam videla kao Doktora nauka i Univerzitetskog profesora pa sam iz tog razloga upisala postdiplomske studije. Sticajem okolnosti, umesto asistenta na fakultetu, završila sam kao sudijski pripravnik u Višem sudu u Novom Sadu, a zatim sam nakon položenog pravosudnog ispita izabrana za sudiju u Opštinskom sudu u Zrenjaninu. Odlukom Predsednika suda raspoređena sam na krivično odeljenje gde sam najpre bila istražni sudija a potom sudija u prvom stepenu. Iz tog perioda izdvajam presudu na osnovu koje je Vrhovni sud Vojvodine zauzeo načelni pravni stav o spornom pravnom pitanju koje sam u istoj obrazložila tako da je moje obrazloženje postalo izvor prava u oblasti u kojoj je postojala pravna praznina koja nije bila regulisana Zakonom (Pravni zaključak u presudi Opštinskog suda u Zrenjaninu br. K. 662/1986 od 18.11.1986. godine - pravni stav Vrhovnog suda Vojvodine br. KZP. 52/88 od 25.8.1988. godine).

Kasnijom odlukom Predsednika suda raspoređena sam na građansko odeljenje i kao jedna od iskusnijih sudija, po donošenju Porodičnog zakona upućena sam na obuku za njegovu primenu. Ovakva odluka bila je presudna za moje profesionalno opredeljenje, naročito nakon što sam u maju 2016. godine zahvaljujući profesorima sa Koledža St. Scholastica u Dulutu u Minesoti, SAD, bila u prilici da se neposredno upoznam sa tvorcima Dulut modela zaštite od nasilja u porodici i njegovim funkcionisanjem u praksi. Svoja saznanja sa obuke koja mi je tada omogućena sa zadovoljstvom sam prenela u sredinu u kojoj živim i radim, pa sam tako uz saglasnost Predsednika suda najpre organizovala postupanje sudskih službenika u predmetima koji su formirani u ovim sporovima, a zatim sam, sa ciljem da se nasilje u porodici spreči i adekvatno sankcioniše, svoja saznanja prenela i ostalim institucijama koje su uključene u postupanje u ovakvim slučajevima.

Osim u sporovima zaštite od nasilja u porodici, posvetila sam se i organizaciji i unapređenju postupanja u svim porodičnim sporovima. Moji predlozi načina postupanja, kao i modeli odluka u ovoj oblasti, prihvaćeni su od strane Predsednika i kolega sudija u sudu u kome sam obavljala funkciju sudije, pa su tako i sada u primeni.

Kao svoje najveće dostignuće u ovoj oblasti ističem model uređenja viđanja deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo, u kontrolisanim uslovima. U tom pravcu napisala sam i stručni rad koji je objavljen i nalazi se u pravnoj bazi Paragraf lex.

Paralelno sa porodičnim sporovima, predmet mog interesovanja bilo je i nasledno pravo, naročito nedoumice u postupanju u sporovima koji su proistekli iz ostavinskog postupka, s obzirom da su Zakoni koji ovu oblast regulišu godinama ostali neizmenjeni pa tako nisu pratili promene koje su se desile u društvu.

Koji su danas najčešći uzroci sporova u vezi sa vršenjem roditeljskog prava i izdržavanjem?

Roditeljsko pravo izvedeno je iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Roditeljsko pravo obuhvata staranje o detetu, čuvanje i podizanje deteta, vaspitanje deteta, dužnost obezbeđenja uslova za obrazovanje deteta, zastupanje deteta, njegovo izdržavanje i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Porodičnim zakonom propisano je da je sud dužan da odluči o vršenju roditeljskog prava u bračnom sporu, sporu o materinstvu i očinstvu, kao i u sporu za zaštitu prava deteta.

Odluka o samostalnom vršenju roditeljskog prava sadrži odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, odluku o visini doprinosa izdržavanju deteta od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.

Sporovi u kojima sud odlučuje o vršenju roditeljskog prava, a u kojima među roditeljima nije zaključen sporazum, a nema ni saglasnosti niti saradljivosti, predstavljaju najteže sporove u ovoj oblasti. Iako je obaveza suda da pre donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima, na sudu je teret i odgovornost da uzimajući u obzir sve pribavljene dokaze i na osnovu istih utvrđene činjenice, proceni šta je najbolji interes deteta i odluči kojem od roditelja će ga poveriti na samostalno vršenje roditeljskog prava.

U ovim sporovima svaki od roditelja sebe smatra podobnijim za samostalno vršenje roditeljskog prava, posebno ako su uslovi u kojima roditelji žive, neuporedivo i drastično različiti, što se naročito potencira od strane onog roditelja koji je u boljoj materijalnoj poziciji.

Osim toga, a naročito kada se radi o bračnim sporovima, problem veoma često predstavlja emotivna povređenost jednog od roditelja i stavljanje svojih, ispred interesa deteta.

Problem u određivanju visine doprinosa izdržavanju deteta od strane roditelja kojem dete nije povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, donekle je rešen izmenom Porodičnog zakona koja je omogućila sačinjavanje sporazuma o zakonskom izdržavanju u obliku javnobeležničkog zapisa. Ukoliko ovakvog sporazuma nema, a ni saglasnosti roditelja u tom pravcu koja je u interesu deteta, dokazivanje potreba deteta kao i mogućnosti roditelja koji je dužnik obaveze izdržavanja, ne samo što je dugotrajno, već predstavlja mučan proces kako za stranke tako i za sud. Problem je naročito činjenica da roditelj koji je dužnik ove obaveze veoma često ne prihvata činjenicu da ispunjavanjem iste doprinosi izdržavanju svog deteta, već pogrešno smatra da na taj način finansira drugog roditelja sa kojim je najčešće u poremećenim odnosima.

Koliko su građani u Srbiji upoznati sa značajem testamenta i planiranja nasleđa?

Nasleđivanje na osnovu testamenta-zaveštanja odavno je u ovdašnjem pravnom sistemu. I pored toga prednost u odnosu na isto je raspolaganje imovinom za slučaj smrti zaključivanjem ugovora o doživotnom izdržavanju.

Zakonodavac je kao jedan od ugovora u naslednom pravu predvideo i ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, ali mogućnost njegovog zaključivanja i time planiranja nasleđivanja, nije dovoljno iskorišćena. Tome je doprinela stroga forma koju je zakon propisao za zaključenje ovog ugovora, koju je u slučaju poremećenih odnosa među naslednicima nemoguće ispoštovati. Ovakvi ugovori najčešće se susreću u slučajevima kada je ostavilac preduzetnik i kada raspolaže svojom preduzetničkom radnjom, s obzirom da se na taj način zadržava kontinuitet u poslovanju iste. Zaključivanje ovakvih ugovora u ostalim slučajevima nije nepoznato, ali se stranke relativno retko odlučuju za isto.

Kako sudija balansira između zakona i snažnih emocija koje prate porodične i nasledne sporove?

Pre stupanja na funkciju, svaki sudija polaže zakletvu. U skladu sa njom sudija je dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanje procesnih prava stranaka garantovanih Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorom, zakonom i opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Iz navedenih razloga emocije tokom postupka moraju biti potisnute, ali se sigurno svako od sudija koji postupa u ovim sporovima borio i bori sa njima kada stranke napuste sudnicu a sudija ostane sâm, sa sopstvenim iskustvom i sopstvenim doživljajem ljudskih sudbina koje su se pred njim ogolile. Nebrojeno puta sam postupala u izuzetno pravno složenim i pri tom emocionalno stresnim sporovima u ovim oblastima. Sada kada pomislim na te sporove, ponosna sam što sam pravično i na zakonu bazirano, zajedno sa članovima veća, u takvim sporovima odlučivala na način koji je rešio sporne odnose u nasleđivanju, a u porodičnim sporovima strankama i njihovoj deci otvorio nove puteve koje su stranke, kao partneri i kao roditelji blokirale svojim, često sujetnim i sebičnim interesima.

Naročito sam ponosna na jednu odluku u sporu o poveravanju deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava. Postupanje u tom izuzetno složenom sporu je bilo traumatično ne samo za učesnike u istom već i kompletno okruženje koje je osudilo odluku da se dete koje je živelo sa majkom poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava. Da je ovakva odluka, osim što je u potpunosti bila pravno besprekorna, bila i životno ispravna i zaštitila najbolji interes deteta, svedoči činjenica da je dete od isključenosti iz sredine u kojoj je živelo sa majkom koja mu je onemogućila čak i pohađanje škole, odlaskom kod oca postalo najbolji učenik na svim nivoima obrazovanja, a zatim postiglo i ogromne uspehe na takmičenjima na svetskom nivou.

Šta bi, po Vašem mišljenju, trebalo unaprediti u porodičnom i naslednom pravu?

Najavljene izmene sistemskih zakona sigurno će doprineti unapređenju postupanja u navedenim oblastima i usaglašavanju zakonodavnog okvira sa aktuelnim zbivanjima u društvu.

U porodičnom pravu je, po mom mišljenju, od izuzetnog značaja posebno naglasiti najbolji interes deteta u postupcima radi zaštite od nasilja u porodici i istovremeno precizno regulisati način uređenja održavanja ličnih odnosa između deteta i nasilnog roditelja.

U postupcima u naslednom pravu, u pogledu kojih nisu vršene izmene u dužem vremenskom periodu, mislim da je od izuzetnog značaja detaljno urediti mogućnost naslednika da svoja prava ostvare u parničnom postupku, naročito u slučajevima kada zaostavštinu čine i udeli ostavioca u privrednim društvima i prava koja proizlaze po osnovu istih.

Koliko je sudska praksa ujednačena u ovim oblastima?

Ujednačavanje sudske prakse u nadležnosti je Vrhovnog suda a istom je značajno doprinela i mogućnost korišćenja savremenih tehnologija. Od značaja su takođe i sastanci koji se periodično održavaju na područjima svakog od Apelacionih sudova na kojima se razmenjuju iskustva i dele nedoumice, o kojima kao spornim pravnim pitanjima nadležna odeljenja Apelacionih sudova zauzimaju stavove.

Kako ste doživeli odlazak u penziju nakon dugogodišnjeg rada u sudstvu i koju poruku biste uputili mladim sudijama koji tek ulaze u pravosuđe?

U penziju sam otišla nakon 40 godina rada u pravosuđu. Otišla sam sa uverenjem da sam svojim znanjem, stalnim usavršavanjem i savesnim radom doprinela podizanju poverenja u nezavisnost pravosuđa i stručnost i posvećenost onih koji su u njemu.

Mladim sudijama poručujem da budu odlučni i nepokolebljivi, i da ni u jednoj situaciji ne dovedu u pitanje svoju nezavisnost i nepristrasnost, da rade savesno i da se svakog dana usavršavaju, jer je samo sudija koji vlada propisima i ponaša se dostojanstveno i časno, nedodirljiv i samo tako će izgraditi i zadržati svoj ugled i zaslužiti poštovanje i poverenje kako stranaka, tako i kolega i sredine u kojoj živi i radi.